Ovog petka 29. travnja bili smo u Zemunu u Matrijaršiji. U okviru otvorenog petka održalo se zatvaranje izložbe Marka Krojača – Sve će biti dobro!

O izložbi:
„Godinu dana nakon pada berlinskog zida bilo je oko 120 skvotova u istočnom delu Berlina.
Kako je ovo bilo moguće?
Pre nego što je zid pao, „ostrvo“ zapadnog Berlina, usred istočne Nemačke, bilo je puno mladih.
Zašto?
Otići u zapadni Berlin iz zapadne Nemačke značilo je pobeći od vojske (u Berlinu su tada bile 4 sile, Amerika, Francuska, Engleska i Rusija, ali ne i nemačka vojska). A sa druge strane, istočni Berlin bio je prazan. ’89-e godine na hiljade istočnih Nemaca prešlo je preko Mađarske i Čehoslovačke u zapadnu Nemačku. Istočni Nemci imali su specijalni status u zapadnom delu. Kao neka izgubljena braća i sestre, svaki istočni Nemac bi dobio 100 maraka na poklon prilikom ulaska u zapadnu Nemačku.

…..
’90-e godine polako je sve veći broj ljudi počeo da obraća pažnju na istočni deo. Pre toga je bilo vrlo skupo posetiti istočnu Nemačku. Granica je još uvek postojala, ali više nije bio problem prošetati se po istočnom Berlinu ili praviti izlete po istočnoj Nemačkoj. Tako su prvi ljudi koji su otišli u istočni Berlin shvatili da je taj deo grada prazan kao grad duhova.
A u političkom vakumu između pada zida i ujedinjenja, vlada istočne Nemačke je skoro prestala da ima bilo kakvu funkciju.
To je omogućilo ljudima u istočnom Berlinu da zauzmu prazne kuće i žive u njima.
Skvotovi su se rasprostranili iz mnogo razloga. Nedostatak prostora u zapadnom Berlinu (poznavao sam stanove od 35 kvadrata u kojima je živelo šestoro ljudi), nemanje novca, kao i ideološki razlozi. U svakom slučaju, bio je to šareniš od ljudi i filozofija, militantne feminističke kuće, pankrokerske, hipi, naci, mešane po spratovima i sl.
U istočnoj Nemačkoj bilo je uobičajeno „skvotirati“ napuštene stanove, ali je iskustvo zauzimanja celih kuća bilo novo.
Pod pritiskom zapada istok je 1. avgusta 1990. izmislio zakon koji je onemogućio „skvotiranje“. Zapad je zapravo već imao iskustva sa skvotovima tokom sedamdesetih i osamdesetih, a posle skvotova ’80-ih, izmislili su pravilo da svaki novi skvot mora biti ispražnjen posle 24 sata.

….
Neki su ljudi pokušavali da zauzmu kuće i nakon ovog datuma, ali su bili izbacivani posle svega nekoliko dana.
12. novembra 1990-e, mesec dana nakon ujedinjenja Nemačke policija je ispraznila 3 kuće. Kao reakciju na to ljudi iz Mainzer strasse (ulice sa 14 skvotiranih kuća) zaustavili su saobraćaj na Frankfurter Allee, jednoj od najvažnijih ulica istočnog Berlina. Policija je surovo reagovala. Sve se završilo trodnevnim neredima. Država je poslala 7500 specijalaca da se bori protiv 400 skvotera. Upravnik tog kvarta Berlina nije bio upoznat sa odlukom države, niti sa odlukom na nivou grada, i pokušavao je da pomogne skvoterima. Uspeo je samo delimično u tome, jer je ograničio obim napada na njih.
Posle toga nastupilo je razočarenje među skvoterima, svaka kuća pokušavala je da se legalizuje i sklopi neku vrstu ugovora.
Međutim, tada je neko od skvotera otkrio da postoji stari zakon zapadne Nemačke po kome policija ne sme da izbaci ljude koji, makar i ilegalno, ostanu duže od mesec dana u nekoj kući.
To je olakšalo situaciju.

Na proleće ’91-e sve se još više smirilo, paranoja skvotera je opala, polako se počelo normalno živeti.
Do ’96-e bilo je mirno, vlada je probala da izbaci skvotere, ali nije imala zakonski okvir za to.
Te iste ’96-e doneta je odluka da Berlin postane glavni grad ujedinjene Nemačke. Zbog toga je grad morao da bude „očišćen“ i za tu svrhu kao ministar unutrašnjih poslova Berlina angažovan je desničarski orijentisan general. Vlasnici kuća počeli su da plaćaju ljude da podmeću požare po skvotovima, a general je prećutno odobravao i sam na nezakonit način „očistio“ oko 20 kuća.
Skvoteri, umorni od borbe, najlakši izlaz videli su u sklapanju ugovora za kuće u kojima su živeli. General je uradio svoj posao. Kada je otišao sa vlasti nije bilo više ni jedne skvotirane kuće. Skvoteri su bili ili oterani, ili su sklopili ugovore.

….
Danas situacija izgleda ovako: ljudi iz srećnijih skvotova napravili su sindikate i uspeli da kupe 6 kuća. Sada u njima stanuju i rentom otplaćuju kuće koje će kroz nekoliko godina upravo oni posedovati. Ostali imaju privremene ugovore sa vlasnicima, privatnim ili državnim.
Iako „pravih“ skvotova više nema, na nekim od ovih mesta i dalje boravi stari duh.“

 

Marko Krojač, bivši skvoter

 

markokrojac.blogspot.com