Danas  sam bio u Cetinju, svirali smo gusle. Bio je jedan čovek iz Bosne koji je imao savršeno očuvane Nike Air Max 1 patike iz devedesetih. U patikama je postojao uređaj kompanije Sony, uređaj iz začetaka kompanije iz pedesetih godina dvadesetog veka. Stvar je radila tako što se na ruke navuku patike i njima se trlja kosa…
Nije mi bilo baš najjasnije o čemu se pričalo u toj kafani, zvali su je “Kod velikog kova” ili skraćeno Kovač. Sedeli smo za stolom, lelek žena koje su pevale o nečijem dolasku, čovek do mene je mrmorio o tekućem ratu. Osetio sam neko pucketanje u ušima, zadrhtalo mi je tlo pod nogama. Vrat mi se kočio, sa naporom sam pomerio glavu u desno i na dole, sve se zamaglilo. Čuo sam jedva, kao iz daljine, ali vrlo jasno, Bosanca kako frenetično ponavlja: “jam jama, nam nami, namina babina, dođi odi da ode, bilo je kako je bilo”… Taj glas je stvarao neku soničnu frekvenciju od koje se sve počelo tresti, ništa se nije čulo. Vodio se razgovor o politici i fudbalu. Neko izvan kafane je spomenuo Novaka Đokovića, mog heroja iz mladosti, samo sam načuo da je opet izgubio od Fernandeza.

Ljudi u kafani su govorili da je Nole Špartanac. Zašto, pitao sam se i otkud baš da ga sad spominju, dok izvan kafane neko nejasno zaziva njegov poraz? Ko je on, ko je taj čovek, možda sam ja Novak Đoković, al’ to od mene kriju? Ta pitanja sam sebi postavljao od početka dana.
Ljudi, šta vi radite, ko je rekao Petru da je vertikalna kompozicija bitnija od horizontalne, šta molim?
Šta šta, ŠTA ŠTA bre. Ufff, preseče me nešto u stomaku, neko je vrisnuo, glas je bio neodređen: muško – ženski.

Odjednom se čulo nešto kao munja da je udarila u blizini, škrgutanje đonova Najki. Bosanac je trljao kosu. Sony kompanija se oglašavala kroz zvuk, nekakav potmuli htonski huk, ali rezak, kao prasak niskih frekvencija stadionskih bas vufera, oko 170 decibela. Od siline zvuka osećao sam kako mi se raspada utroba. Ošinu me neka sila po potiljku, kao struja vetrova, okrenuo sam naglo glavu za sto osamdeset stepeni bočno ulevo, bljesnula je zaslepljujuća svetlost u prostoriji, osetila se ogromna toplota, znao sam, hidrogenka, Rusi, Pentagon, zašto Cetinje, jel’ zbog mene treba da strada taj drevni grad?
Prostorija se zavrte predamnom. Rezak bol mi zapara unutrašnji deo desne nadlaktice, kratki, oštri, ženski nokti, pravo po tetovaži. Mislio sam ubrzano, pred smrt, znao sam da nećemo ni osetiti udarni talas. Zapazio sam, krajem oka cvrčka na stolu, jeo je prasetinu, čulo se krkljanje njegovih čeljusti, buka je bila nesnosna. Otkucavale su mikro sekunde kao sati. U obzorju vida primetih da me gleda jedno dete iz ugla, na čelu mu je pisalo da radi za Odeljenje Za Zaštitu Naroda FNRJ. Zar je do te mere očigledno, čemu? Pored, na ulici, stajala su dva čoveka u  mantilima, agenti. Samo sam čekao da me pokupe i odvedu u K.P.Z. Spuž. Zašto baš mene?  Svi su me znali, iako dugo nije bilo razloga da se o tome govori… Shvatio sam da sam skulptura izlivena od aluminijuma, taj uvid je bio stravičan, a istovremeno mi je u dušu ulivao ontološki spokoj.

 

https://novodobafestival.bandcamp.com/album/bitlsti-u-makedoniji

 

Neko je rekao: Alo, brate, nismo u Beogradu nego u Zemunu, jel’ razumeš? Neka devojka me je polivala vodom po licu, dolazio sam k sebi. Polako mi se razmaglilo i rekli su mi gde sam.  Koncert benda Bitlsti, klub MKC Kombinat, Zemun, Glavna 29. Dragan i Marija su me pridigli.  Sve je bilo u redu. Na ukusno raskošnom šanku kluba stajao je katalog neke Beogradske izložbe od pre dva dana. Zapao mi je za oko, a pošto sam i sam konceptualni umetnik znan kao Andreas Bunšvarc, poznat širom Evrope, reših da bar pogledam o čemu se radi.
Proton galerija, Knez Mihajlova 1, zadužbina Josipa Broza Tita, datum otvaranja izložbe 25.15.2015, umetnik iz Australije, Gerhard Švarc, poznati kolega.
Zaintrigirala me naslovna strana, al’ me u principu, kao i za sve, bilo baš briga. Poslednjih meseci bio sam izuzetno apatičan u čemu sam izrazito uživao.

U toku je bila tonska proba Bitlsta. Većinu ljudi u klubu sam znao, a sa Bitlstima sam bio lični prijatelj, posebno sa Batom Spasovim, harizmatičnim liderom benda. Pozdravio sam se sa bendom i ljudima u klubu, moja stara ekipa iz sedamdesetih i osamdesetih, retko ko je bio ispod šezdeset godina. Mlađi naraštaji su bili prisutni, čak u većini. Posebno su šiparice (osamdeseto godište) bacale oko na mene, nisam obraćao pažnju, znao sam da samo žele da ih upoznam sa Batom i Duletom iz Bitlsta. Na kibord plejera benda, Miloša, su posebno sekle vene. Nije mi bilo do devojaka, a i da jeste, zašto bi se ofirao pred ljudima, posebno porodičnim prijateljima iz crkve. Svi gledaju u ekrane ručnih kompjutera nakačenih na web 3.0 i drukaju, jeste, pa kad se vratim kući da bijem ženu oklagijom. Stare smo mi kuke, a ko će kome nego svoj svome, pa se odlučih na konkretnu strategiju.

Video zapis s koncerta.

 

Nevoljno ščepah sa šanka Švarcov katalog, reko’ sebi, odoh do toaleta da obavim veliku nuždu dok ga prelistam, taman da prekratim vreme. Uđoh u Toalet koji je imao udobne WC šolje i komforne kabine na zaključavanje. Skidoh trenerku i gaće, sedoh na dasku i počeh da kenjam.
Švarc se bavio transverzalnom ezoterijom u okvirima zapadno-evropske teorije ontologije egzistencije. Istraživao je povratne refleksije sila tenzije kroz audio-vizuelne prikaze. Počeh da čitam tekst kataloga koji je pisala Ivana Ćelić-Simeunović, naša poznata i uvažena istoričarka umetnosti. Dok sam pratio iznenađujuće genijalan tekst Ćelićke o kolegi Gerhardu, istovremeno sam ulagao priličan napor isterujući iz uredno obrijane zadnjice, vrlo oštru i debelu stolicu. Stvorila se telesno-mentalna tenzija koju nisam očekivao. U sred udobne muke velike nužde u izolaciji toaleta pomislio sam čitajući Ćelićkin tekst: “Zar nije sama umetnost velika nužda”? Kad odjednom u tekstu Ivane Ćelić iskrse rečenica: “Kao postmoderni savremenik, retka i izuzetna pojava na umetničkoj sceni Evrope, Gerhard Švarc je imao veliku nuždu da se obaveže pred čovečanstvom, iz čega proizilazi njegovo, naizgled, anonimno, ali kolosalno delo”.
Izbacivši iz sebe veliko, kompaktno, jednodelno, tvrdo, ali ipak po rubovima žitko govno, munjevito sam shvatio da sam sve vreme u zabludi, da katalog obmanjuje, sve je korumpirano. Ionako je Švarc za mene nula, a kamoli provincijalna ženturača pokojnog  Stojana Ćelića, veličine evropskog slikarstva. Zapitao sam se dramatično šta ja radim ovde, Andreas čemu sve ovo? Čemu sujeta?

 

 

Dovezao te je Bentlijem vozač u Zemun. Živiš na Dedinju, imaš 40 godina mlađu ženu, desetine nastranih ljubavnica širom sveta, redovno posećuješ Bangkok i Pataju, tu i tamo iz dosade svrati se sa ekipom do Njujorka i Dubaija. Na ruci sat od 50,000 evra. Čime se ti Bunšvarce zamajavaš? Ionako si došao na Bitlste jer nazireš da nadilaze ovu našu kolokvijalnu stvarnost, interesuje te metafizka Bunšvarc, stvari koje nisu od ovog sveta. Ne smatraju te džabe genijem. Svako ko se dovoljno potrudi može biti i poznat i bogat, a ti na to sve imaš i neprevaziđen talenat, ako ćemo iskreno i s punim pravom. Okanuh se praznih misli, rekoh sebi: “Sve je taština”. U velikom besu obrisah dupe katalogom Gerharda Švarca i to baš mestom Ćelićkine rečenice o velikoj nuždi. Iscepao sam govnjivi papir iz kataloga i, kako bih bio šik, poput kolege Salvadora Dalija dok je zavodio Galu, zalepio sam ga sebi govnom na čelo. Ponosno sam izašao iz toaleta, al’ primetih da nisam navukao trenerku i gaće, nisam hodao. Moje šimike za gaženje mrava po ćoškovima od 3000 evra su se vukle po podu upletene u trenerku i gaće. Ljudi su mi se smejali: generacija, srednji, šiparice, čak i bogalji. U uglu je ležao pijani smrdljivi klošar. I on mi se smejao. Pokazivali su prstom na moj mali kurac i mala jaja, čak su se i stidne dlake od godina proredile, setio sam se da imam i picajzle. Smeh rulje je prelazio u grohot, omladinke su cičale i podvriskivale, starije žene su se podrugljivo smejale pušeći cigarete. Neki od muškaraca, koje sam smatrao bliskim prijateljima, valjali su se po podu od smeha, uprkos preskupim odelima marke Hugo Boss. Osetio sam apsolutnu nemoć, nisam bio sposoban ni za šta. Klošar iz ugla me je pročitao i prodrao se: “Ej, nesposobni, pogledaj kako su ti mala jaja.”

 

 

U sred tog horora, primetio sam u dubini kluba, na bini, pogled Bate Spasova, frontmena benda Bitlsti. U njegovim očima je ka meni isijavala čista ljubav i podrška, na licu mu je bio iskren osmeh. Do njega je stajao gitarista Dušan Vučinić Dule, držao je Bati ruku na ramenu, osmehivao se, a na očima su se kroz naočare nazirale suze, žalio me je. Za bubnjevima, Miloš Petrović, pognuo je glavu dole, a pored njega je stajao Antonije Rajić Toni, najveći od svih u bendu Bitlsti, gorostas duše i tela. Iz njih je isijavalo bratsko prijateljstvo ka meni. Toni je digao desnu ruku u vis ka meni, Bata i Dule su ga sledili u pokretu, Miloš je istupio napred. U sali noćnog kluba MKC Kombinat, odjednom je nastupio potpuni  tajac, čuli su se samo blagi dodiri svarovski kristala na velikim lusterima. Pozlata i ćilibar na reljefnim dekoracijama zidova se presijavala obasjana prigušenom tehnikom najsavremenijeg skupog kineskog osvetljenja. I Miloš Petrović bubnjar (jedan od najboljih na svetu) ustade i diže desnicu u znak pozdrava i bratske podrške meni. Desnice Bitlsta stajale su pravo i uspravno, dlanovi su bili okrenuti na dole i upereni ka meni. Bata je prišao skupocenom Simensovom kondenzatorskom mikrofonu.
U dramatičnoj tišini, kroz jak i skup razglasni sistem prolomio se Batin glas, gledao me je pravo u oči, rekao je dominantnim i prodornim glasom: HAJL HITLER. Do njega, Dušan Vučinić kriknuo je: “ALI VOLIM” i još jače vrisnuo “ZIG”. Rulja u publici je odgovorila sa gromoglasnim HAJL. Ponovilo se još dva puta: ZIG – HAJL, ZIG – HAJL. Reči izgovorene kroz strahovito moćan razglas. Krik publike koja je odgovarala sa HAJL zatresao je kristale svarovski lustera koji su se njihali u ćilibarom, zlatom i dijamantima optočenom klubu. I kad se sve utišalo, zvuk dodira kristala ogromnih lustera, eho ljudskih grla, zvuk je odjekivao u umu gomile, osećalo se. Crvene haljine žena su se učinile još crvenijim, muška crna odela postala su još crnja. Ručno tkani persijski i avganistanski tepisi, koji su pokrivali pod kluba, inače vedrih boja, nekako su se smrkli i potamneli, boje su postale ozbiljne.
Posle katarze nastao je muk. Primetio sam da sam se upišao i usrao po gaćama i trenerci, jaja su mi se uvukla u stomak, pogledao sam u kurac, činilo se kao da ga nema, nestao je, niz butine se slivalo seme. Shvatio sam da sam doživeo spontani orgazam, ali u katarzi kolektiva nisam ga ni osetio.

 

Stajali smo mirno, tišina je bila apsolutna. Upišan i usran, gologuz u šimikama od 3000 evra, upletenim u usranu trenerku i gaće, vukući noge, izašao sam napolje, da pogledam izložbu članova benda Bitlsti, koja je bila postavljena u hodniku kluba. Slike su stajale na zeleno-porfirnim zidovima, uramljene u barokne dvadesetčetvorokaratne, zlatom pozlaćene ramove.  Hodnik je bio replika Ermitažovih muzejskih hodnika u kombinaciji sa arhitektonskim stilom Frenka Lojda Rajta, u stilu njegovog remek-dela: muzeja Solomona Gugenhajma u Njujorku. Estetika je vrištala od sklada i smirenosti, prostor je nadilazio svaki izložbeni prostor koji sam do tada video ili u njemu izlagao svoja dela.
Miloš Petrović je nadilazio Pikasa, Bata Spasov je pregazio celokupni pop art pokret, Endi Vorhol je pao i pad njegov beše veliki pred Batom. Miloš Petrović je za deset kopalja nadišao celokupnu modernu i postmodernu, i svojom umetničkom silom pregazio nemačke ekspresioniste, što me se posebno dojmilo. Dušan Vučinić je pregazio Kandinskog, Mondrijana i Maljevičev suprematizam kao bubašvabe.

Shvatio sam da ne postojim, da je moć u Bitlstima, a ne u nama. Shvatio sam da je moja moć u nemoći, i moja sila u slabosti, a ne obrnuto, kako sam do tada verovao, i u skladu sa tom verom živeo i delovao. Razumeo sam, po prvi put, bistrim okom uma, da smo svi mi pred Bitlstima puko ništavilo.
U kristalnoj dvorani MKC Kombinata, obloženoj ćilibarnim zidovima počeo je koncert Bitlsta. Čuo sam muziku, vanvremensku i nadnadilazeću, koja nije od ovog sveta, shvatio sam da niko od nas nije od ovog sveta. Čuo sam u sebi glas koji je jasno rekao: “Bunšvarc, ti si alijen ovde gde stojiš”. Znao sam da je glas koji to govori sušta istina. Reč Božija. Istina ljudi, životinja, biljaka, kosmosa i njihovog večnog bratstva.
Nepreneražen, već nanovo rođen, prešavši preko mrtve vode, Bitlsti su me prizvali zovom večnosti iz hodnika Kombinata u unutrašnjost tog vanvremenskog noćnog kluba. Navukao sam moje usrane Lacoste gaće i upišane Adidas čakšire, preko sad već konsolidovanih genitalija. Nije mi smetalo što sam usran i upišan, a i umazan sopstvenom spermom. Po prvi put u životu hodao sam kao čovek ušavši u tminu noćnog kluba među ljude.
Vođen slepom silom i starom navikom, provukao sam se kroz masu ljudi do same bine. To nije bio ni koncert, ni spektakl, ni performans, ljudske reči i naš jezik to ne mogu opisati. Bitlsti su svirali.

Pogledao sam, sad već vanovozemaljske stvarnosti, desno i unazad. Video sam ženu, pogledi su nam se okrznuli. Osetio sam praiskonsku strast, primetio sam da tonem u konvencionalnu realnost. Pomiren sa tim da se jednom nogom ovde, a drugom u večnosti ne može dugo postojati, pogledao sam je bolje. Videh je zgranut i u neverici, jer predamnom je stajala egipatska princeza Neferneferuaten Nefertiti, udovica Faraona Akenatona.
U tmini razuma nazreh da je preživela 3385 godina da bi došla da vidi Bitlste, pritom potpuno nepromenjena u svojim ranim tridesetim godinama. Pogledi su nam se sreli, gledao sam je ravno u oči. Nije mi bilo jasno otkud sad taj spoj, otkud ona, otkud ja? Ko je ona, ko sam ja? Da li uopšte postojimo, ili je sve iluzija? Odbacih neverice i sumnje, prepustih se toj čistoj detinjoj lepoti. Osećao sam samo neodoljivu strast, oganj koji sažiže zapalio se unutar mene. U njenim očima video sam pokornost i apsolutnu kontrolu nad sobom, silu bez premca, nenadvladivu bez njenog dopuštenja.

Bitlsti su nestali, našli smo se u vakuumu praznine, Bunšvarc i Nefertiti. Stajali smo u dubini utrobe zemlje u praiskonskoj pećini. Zauzeo sam stav Zevsa koji baca koplje, bočno ka Nefertiti, bio sam go, telo je stalo u naponu sile… Ona u zlatu i draguljima i faraonskoj odeždi, gusta kosa joj je prekrivala savršenu lobanju. Digla je desnu ruku ka nebu, a levu spustila ka zemlji. Osetio sam da će me spaliti svojom pojavom. Odeća se vratila na mene, devetnaestovekovna Hercegovačka. Obema rukama prema Nefertiti načinio sam znak, insigniju Mesije Evrope, Krst.
Nefertiti je uzmakla spustivši ruke uz telo, odeća na njoj izmenila se u odeću mlade devojke iz devedesetih. Rekla je našim jezikom, Srbokorom: Bog Je Velik.
Odjednom, oboje smo imali po 25 godina, obučeni u Robe di Kappa trenerke i Nike Air Max patike. Iz dubine pećine začuo se žamor Kafkinog “Zamka” prepletenog sa žamorom rijaliti šoua Parovi. Strast se pretvorila u oganj gama zračenja. Stajali smo u vakuumu kosmosa, obasjani moćnim pulsarom koji se rotirao neshvatljivom brzinom obasjavajući nas bledom smrtonosnom svetlošću.

Osetio sam u ruci pištolj, osetila je i Nefertiti njen pištolj. Pištolji su izronili iz nebića stvorivši se u našim desnicama. Našli smo se u nepojamnoj praznini. Postalo je nepodnošljivo sjedinjujuće, jer nije bilo ničega osim nas dvoje, tama je bila neprobojna, al’ smo se ipak jasno videli. U njenim očima pojavljivalo se ništavilo, ispod gornje usne nazirali su se izduženi oštri očnjaci. Već, ne meni, nego nečemu, udarila je krv u oči, lice postade nakazno, iz prstiju krenuše da niču oštre kandže. Gledali smo se u oči mrtve tame. Trenerke i najke su počele da se cepaju u froncle, postajali smo bezoblični i bezbojni, nečovečni i bespolni. Vreme i prostor postali su zgusnuta masa koja je mrvila naša providna tela. Nalazili smo se ispod svega, niže od ničega, u centru mučenja, bol je parao dronjave ostatke psihe.

Bednim ostacima ljudskosti znali smo šta nam je činiti. Prišli smo jedno drugome, repetirali pištolje. Digosmo desnice i ugurasmo cevi repetiranih pištolja jedno drugome u ždrjela. Nije bilo potrebe ni za kakvim dogovorom ni signalizacijom, niti mogućnosti za tako nešto. Pucali smo istovremeno.
Katarza smrti, oslobodila nas je okova gornjeg, donjeg i srednjeg sveta i ušli smo u svet Bitlsta.
U zajedničkom grobu posećivali su nas pokojni prijatelji i rodbina. A specijalno ekipa iz Bitlsta. Ja sam se posebno združio sa Batom Spasovim i Duletom Vučinićem. Nefertiti su Bane, Denke i Omkili svakodnevno prinosili žrtve paljenice, a i volela je da se druži sa svima iz Bitlsta, posebno sa Batom. Antonije Rajić i Miloš Petrović, ljudi dubinske vizije, prenosili su naše poruke van groba, kao glasnici. Duleta je bilo teško oterati kad zasedne, ponavljati njegovo: ali volim, ali volim. Ko misli da se radi o dva sveta u kojima mi sada živimo kao prijatelji, vara se.

Anton iz Partibrejkersa, stari ortak iz Vavedenja mi je javio preko zajedničke pokojne prijateljice iz Francuske u moj grob da je on iz svojih krugova čuo da niko ne zna za Bitlste, nisam siguran da je u pravu, pretpostavljam da ga drolja laže.
Pokojni ortak Žika sa Brda je šetao okolo po svetu i rekao je da su mi cene na tržištu umetnosti drastično pale i da pričaju o meni kao o kopisti i prevarantu. Rekao sam mu lepo da me ne uznemirava sa tim sranjima i da me za te priče zabole kurac, al je on jebiga nešto ovih dana nadrkan, tako da sve razumem.

 

Andreas Bunšvarc

 

photos & video by Joža

 

https://www.facebook.com/pages/Bitlsti/1513005602318715?fref=ts